Tog jutra sam saznala da imam nešto u dojci. Izašla sam sa uputom na konzilijum zakazanim za sledeću nedelju na ulicu koja se učinila odjednom pusta a svaki zvuk je bio pojačan da mi se činilo da me i fijuk vetra boli.

Znate, svi se mi plašimo raka. Ime te bolesti se izgovara uz kuckanje u drvo, daleko bilo,  podmukla bolest koja se useli u telo i bije svoju bitku dok se vi smejete i radujete životu misleći kako vam je najveći problem na svetu što vas neko nije pozvao a obećao je.

Zovem se Zuzana, imam 47 godina. Razvedena sam, imam troje odrasle dece.
Moja priča počinje 2003. godine kada sam saznala da imam kancer na levoj dojci.

Mislila sam tada da za mene nema više života. Nadala sam se da mi neće odstraniti dojku. Čim sam otvorila oči posle operacije prvo je bilo da opipam dojku. Nije je bilo…

U oktobru mesecu prošle godine sam napipala kvržicu na levoj dojci, u blizini bradavice… Kad vam se desi tako nešto u prvi mah niste sasvim sigurni da ste nešto napipali, a onda u toku dana ruka počne sama, nesvesno, da ide ka onom mestu gde ste napipali promenu.

Imam 42 godine, troje dece i svo troje sam dojila ali su ti periodi koji su trajali vrlo kratko bili praćeni jakim upalama i visokom temperaturom. Prvo štto sam pomislila je da nije ništa strašno u pitanju… Možda neka upala…

Pre dva meseca, kada smo pokrenuli akciju Moje dojke su OK, pozvali smo Petra Stefanovića, vlasnika Zlatare Stefanović da se priključi akciji i podrži nas. Danas je, u prostorijama njegove zlatare, u TC Ušće, održan koktel Moje dojke su OK za sve žene koje su uzele učešće u akciji i sve one koji su akciju podržali na bilo koji način.

Ovim događajem smo istovremeno obeležili mali jubilej i predstavili Zlataru Stefanović kao prijatelja akcije a samim tim i prijatelja svih žena. Za ovu priliku zlatara je izradila pozlaćene broševe u obliku roze trake (pink ribbon), simbola borbe protiv ove opake bolesti, i vlasnik zlatare ih je uručio ženama koje su svoja iskustva podelile sa nama, firmama koje su nas podržale i predstavnicima medija koji su pisali o akciji jer je svako od njih na svoj način širio glas o akciji koja svima nama znači.

Sonja V. iz Zemuna je pitala: Da li je rak dojke nasledan?

Odgovor: Postoje naučna saznanja koja su dokazala da kod žena čije su majke, sestre ili bake imale rak dojke postoji samo  veća verovatnoča da i one obole, ali to ne znače da će one sigurno oboleti. Svako ko je imao opterećenu porodičnu anamnezu trebalo bi da uradi testiranje na BRCA 1 i BRCA 2 gene kojim se utvrdjuje da li postoji genska mutacija (nasledna za rak dojke).

Pre godinu dana kada sam se ja susrela sa svojim problemom ovakva stranica nije postojala, a da jeste verujem da bi mi to tada mnogo značilo,ali mi je ipak drago što najzad postoji mesto gde žene pričaju o tome i razmenjuju svoja iskustva.

Tog jutra ležala sam u krevetu i osetila bol u dojci, ustala sam, obavila samopregled i napipala čvor. Bila sam preplasena! Istog trenutka sam uzela knjižicu i otrčala u dom zdravlja. Upućena sam kod hirurga koji me je uputio na hitno snimanje mamografom i ultazvukom.

Znate li onaj tip ljudi koji, nekako, uvek misli da će ga loše stvari zaobići? Spadam u taj tip. Ježim se bolnica, pregleda i lekara. U šali volim da kažem da kod lekara idem tek kada postanem hitan slučaj. Bilo kakav kontakt sa njima me podseti na meni drage ljude koji su borili bitke za svoje zdravlje, neki su pobedili, neki ne. Svaki kontakt sa belom uniformom izaziva grč u stomaku.

Ali svako mora da nađe način da pobedi sebe. Priznajem, majka mi je više puta organizovala pregled grudi koji sam uspešno eskivirala baveći se nekim drugim stvarima. Kada se pojavila ova akcija, rešila sam da se prijavim, znala sam da će me biti sramota ako se obavežem na nešto i to ne uradim. Argumenti: “mlada sam, ne treba mi, zauzeta sam, gde još I to da uglavim u obaveze, su ostali sa strane. Nema izgovora. Otišla sam na pregled, i za manje od deset minuta vrlo srećno mogla da tvitnem  #mojedojkesuOK.