Tog jutra sam saznala da imam nešto u dojci. Izašla sam sa uputom na konzilijum zakazanim za sledeću nedelju na ulicu koja se učinila odjednom pusta a svaki zvuk je bio pojačan da mi se činilo da me i fijuk vetra boli.

Znate, svi se mi plašimo raka. Ime te bolesti se izgovara uz kuckanje u drvo, daleko bilo,  podmukla bolest koja se useli u telo i bije svoju bitku dok se vi smejete i radujete životu misleći kako vam je najveći problem na svetu što vas neko nije pozvao a obećao je.

A onda izađete na ulicu i shvatite da sve te sitnice koje život znače nisu važne, ali da možda sve te sitnice nikada nećete doživeti jer u vama živi vaš neprijatelj. I noge su vam teške kao da su od olova, a glava uopšte ne ume da misli.

To mesto na dojci koje me nije bolelo je odjednom počelo da boli, da žari, kao da je svaka misao koja nije mogla da se sabere sabrana baš tu.
Prošla sam opereciju, terapije, oporavljam se, idem na redovne kontrole. Imam dojku. Ali ne želim da vam pričam o tome.

Tada, na ulici, sa saznanjem da bolujete od bolesti koja će možda biti jača od vas, osetite se kao najusamljenije biće na svetu. I odjednom vam je potrebna topla reč, zagrljaj, uteha, neko ko će biti razboritiji od vas, ko će se nasmejati umesto vas jer vi odjednom ne umete da se smejete, neko… sad kad razmišljam o tome, neko ko će vam svojim priustvom govoriti – ovo je život, dok vi mislite o smrti. Smrt je jedino na ša mislite u tim prvim trenucima, nešto kao da vam je neko pročitao presudu.

Da prvo kažem mami? Mama bi počela da plače. Isto kao što bih ja zaplakala da se desilo da je ona to rekla meni…

Posle tog prvog šoka, kad sam osetila da nekako mogu normalno da dišem, rekla sam prijateljicama. Jednoj, pa drugoj, pa trećoj, pričala sam o tome kao da ću saopštavajući da imam rak, da ću možda ostati bez dojke, da ću možda umreti… da možda više neću biti cela žena, da će mi možda otpasti kosa…

Mislim da sam imala potrebu da mi neka od njih kaže da ne lupam gluposti, da mi nekako odagna te crne misli i taj osećaj da oko vrata imam konopac i da je pitanje trenutka kada će nešto taj konopac zategnuti i prekinuti mi disanje.

Bile su mi potrebne da mi pokažu kako sam ja još uvek ja, njihova, još živa iako u sebi imam tog stranca.

Sa jednom se nikada više nisam čula. Na moje pozive nije odgovarala, poslala bi mi poruku da je zauzeta i da će se javiti ali se ne bi javila.Pokušala sam da razumem, možda joj je teško, možda ne zna šta da mi kaže, ali pobogu, ne može tebi biti teže nego meni!

Druga je sa mnom razgovarala kao da sam odjednom postala maloumna, obazrivo, kao da sam bomba koja preti da eksplodira, a umesto u oči, neprekidno je gledala u moju dojku. Kad je pitam šta ima novo – nema ništa. Jesi li izlazila – nisam. Kako si se provela – na onoj svadbi- ma bezveze. Imala sam osećaj kao da joj je neprijatno da živi u mom prisustvu. Kao da misli da ću ja biti ljuta zato što ona još uvek može da se raduje životu, a ja moram da se borim sa bolešću.

Treća je svima razglasila da sa mnom nešto nije u redu. Onda ideš ulicom, ljudi te sreću i ti lepo vidiš sažaljenje u njihovim očima, i postavljajuti gomilu glupih pitanja, ili ti jednostavno, bez uvoda kažu da ne brineš, život ide dalje. Posle susreta sa nekima od njih sam još dugo stajala u mestu sa tom dojkom koja je, imala sam utisak, pulsirala i uvećavala se, kao da svi mogu da primete da nešto nije  u redu.

Mogla bih roman da napišem o tim susretima, razgovorima, mojim pokušajima da imitiram sebe, onu sebe pre nego što sam onog dana saznala da moj život više nije isti. Moj život više nije bio isti, ali ljudi oko mene nisu više bili isti a bilo mi je tako potrebno da budu isti, kao ranije.

Na dan operacije, moja mama je sedela sama na klupi u bolničkom krugu i pušila cigaretu za cigaretom. Sama. Pored nje je trebalo da sedi neka moja drugarica, da je drži za ruku, da je zagovara. Ja ni danas ne smem da pitam moju mamu – mama, koliko je trajalo to vreme?

Ne mogu da kažem da neka od njih ne bi sedela da sam je pozvala, ali nisam. Nisam želela da se moja mama u njihovom priusustvu oseća kao ja.
Slučajno sam naletela na ovaj sajt. Nisam želela da podelim svoja iskustva sa operacijom, terapijama, malom zveri koja zavija u stomaku pred svaku kontrolu. Kontrole su sve ređe i nadam se da ću jednog dana moći da kažem, punih usta, onako kao kad zagrizeš omiljeni kolač, od danas su i moje dojke ok.

Želela sam da vam kažem… Ako se vaša prijateljica razboli od karcinoma, ponašajte se normalno! Ona se samo razbolela, nije se promenila kao čovek. I koliko god joj nad glavom visila smrtna presuda sa mogućnošću pomilovanja, ona nije ljubomorna na vaše živote, na sve vas koji ste zdravi u trenutku dok ona ne zna šta će biti sa njom.

Pričajte normalno o tome. Vi ćete možda imati pravi savet, vi ćete možda biti ona slamka spasa, vi ste život vaših prijateljica dok razmišljaju o smrti.

Danas ne znam šta me je više bolelo, to što me je život sapleo kad sam se najmanje nadala, ili to ćutanje, izbegavanje, odsustvo smeha.

Kao da su me sahranjivale pre nego što sam umrla.

Olivera. Imam  29 godina.